Tihi čovek Dragoljub Pavlov, nije halabučni komedijant, ne lakta se među nagradnim rentijerima, ali prtljažno liči na upakovanu koferčinu stvaralačkih upriličenih zvanja: fotodetaljista, performanser probrane vrste, vešt likovni farbadžija, filmoruž. Radove Bore Vitorca i Dragoljuba Pavlova, iz davnih šezdesetih, crtežno, nije slučajno otkupila 2016. godine njujorška MoMA. Kadriran je i filmski uz markantno štivo u časopisu "Art in Amerika". Na njegovo pesničko federisanje ukazivao mi je i Vujica Rešin Tucić. Da, D. Pavlov je lirik neoavangradno uvek "novih izmenjenih pravila" kako i sam veli u poemski razastroj "Ninivi". Groteskna ekspresivnost refleksno opstaje u njemu. Smeh i suza susreću se u pletivu naizmenično kao sneg i kiša, bez obzira na zalutale kazaljke satne. On i kada je melanholično, uslovno rečeno, zrikav za stvari oko sebe peva burleskno.

Srce postojanja u pesništvu Dragoljuba Pavlova (1940) je prolaznost i to srce kuca u svakoj od pesama njegove nove knjige Okretaljka za tango. On traga za svetom koji je davno izvan svakog jezika, evocirajući ga neutešnim metafizičkim senkama, mutnim prosjajima, jedva čujnim dalekim glasovima iz praznine bespovratne minulosti. To je metafizički jecaj u apsolutnoj tišini, zasipan najnežnijom prašinom vremena.

Pesnički rukopis Dragoljuba Pavlova Dunavska sav je namočen gustom nostalgijom: dragosnim prisećanjem na Dunavsku, Futošku, Uspensku i nekolike druge ulice, parkove i kvartove negdašnjeg, sad već davnašnjega Novog Sada. Taj davnašnji Novi Sad bio je, sva od prvotnih životnih senzacija sazdana, duboko življena, prisno intimna varoš Pavlovljevog detinjstva i rane mladosti. Ali je kako to već zakonomerno biva postepeno, a nepovratno potapana naplavinama višedecenijskog vremena, u kojem je varoš prerastala u velegrad. A velegrad je nemilosno gutao, potirao i poništavao mnogolike dotadašnje varoške ambijente, znakove i znamenja, pa i one pesničkom subjektu najdraže. Nestala su pomnoga zdanja, pojedine poslastičarnice i bioskopi, zanatske radnje, prodavnice i kafane, poneke ulice, u nove zgrade "zarasli" su i prerasli čitavi kvartovi, a ponajpre je iščezao onaj "tramvaj zvani želja"...

Dragoljub Pavlov je, krećući se pedeset godina kroz nekoliko različitih umetničkih disciplina, delujući kao slikar, performer, fotograf i pesnik, uspeo, verovatno ne nameravano, da u izvesnoj meri izbegne pažnji umetničke i književne javnosti, a time i sistemu reprezentacije, nagrađivanja i priznanja, ali i klišeima u koje umetnici upadaju robujući sopstvenoj pozi i pretpostavljenom ukusu kritike i publike, odnosno čitalaca. Njegova umetnička i književna biografija kao da je bila smišljeno bekstvo ili seljenje iz jedne u drugu umetničku disciplinu, iz jednog pesničkog univerzuma u drugi. Boško Ivkov je povodom jedne njegove knjige napisao: "...samoskrajnut, redovno previđan, autentičan i duboko svoj".

Radnički univerzitet "Radivoj Ćirpanov, Novi Sad, 1973. Na marginama prve pesničke knjige mladog novosadskog autora Dragoljuba Pavlova beležimo nedvosmislen zaključak: da bi došao do rezultata koji imamo pred sobom, Pavlov je morao preći put od tzv. čiste lirike do saznanja da pesnik može da bude pesnik i ako napusti poimanje pesme kao umetničkog dela u strogom smislu reči i udalji se od konvencije koja se preprečuje između stvari i svesti koju imamo o njima. Na tom putu Pavlov evocira jednu mešavinu sna, kao odjeka sećanja na rana iskustva, i humora, rugajući se patetičnom.

U ovom rukopisu jedan blag i miran, nezaboravljen ali i za-dugo-ne-prisutan pesnik, Dragoljub Pavlov, unosi nam u zahuktalu urbanu / nuklearističku misaonu zbrku mir poezije starinske osećajnosti; redukovanom rečenicom, uz tek povremeno, nenapadno korišćenje rime ovde su tehnički kroj, blank vers i izrazita redukcija u opoziciji sa poetikom - Pavlov peva o jednom davnom i nepovratnom fizičkom svetu i njegovom duhovnom biću, o parčetu vremena koga više nema, o detinjstvu koje je većina iz današnje srednje generacije doživela na selu, u pastorali; to je svet ispunjen sitnim vezom tajni i čuda, svet neodvojivo prožet sa prirodum i tradicionalnim običajima, svet najupečatljivijih slika iz davnih dana koje civilizacija otuđuje svojim ritmom a nostalgija stilizuje u vrhunski mozaik.