Sodadžija
kad ujutru jarko sunce sine
i magla se sa bagremlja vine
kada vetar na ulici mine
i otklopi šaku zavetrine
sodadžija s kolima od gline
sodadžija sa konjem da zine
kad sa bine siđu balerine
i cvetaju južne karoline
sodadžiji srce tad se vine
izvije se plavo u visine
u nebesa i tu se raspline
sve u sitne mehuriće fine
i on tako usred jutra gine
ostadoše još kola od gline
i konj koji od umora zine
nad dušom mu zgusnuše se tmine
osta samo prazno paklo drine
dospe miris stare karoline
kad ujutro jarko sunce sine
i obasja zahrđale šine
Trka ježeva
toga dana dan je počeo neobično rano
još tokom noći takoreći
još se nije znalo
šta će se sve zbiti
tek kad je sunce prostrlo svilu
prolaznicima pod noge pred samo podne
pojavila se plavičasta senka nagoveštaja
očekivane neočekivane
ulične predstave
pod vedrim nebom raspusta junastog
zauzeli smo čučeći položaj
na ivici trotoara
na ćošku dunavske prekoputa biblioteke
na tajni znak polet goluba sa tornja jermenske
crkve
krenusmo silovito
četvoronoške
preko ulice pored vladičinog dvora
do cilja kod raletića dugo sam vodio usredsređeno vešto
pazeći na tramvaj izbegavajući bicikliste
ali me prestižu pri kraju
i bora i fane
kada sam se sav zadihan uspravio
zastali prolaznici
gledali su nas zadivljeno
sa usporenim osmehom gluvonemog filma
Zakrivljena
zakrivljena ulica
sa bezbroj lica
sama sobom zaklonjena
nikada cela viđena
dok prolazim kroz nju
otkriva mi se postepeno
deo po deo skida s lica veo
sad joj vidim levi obraz obrvu i oko
pramen kose skriveno uho i ugao usta
kao lepeza se predamnom otvara
zamnom sklapa
sad vidim pola tramvaja
do desnog brka konduktera
konja i prednji točak fijakera
i pola mesinganog diska
kojine berbernice
blago povijen torzo
i zadnji točak biciklistkinje
ponekad mi zatitra sumnja
da će deo koji još ne vidim
biti promenjen i sasvim drugačiji
nekim čudom
Mirna ulica
među tim kućama i parkova blizinama
ruka je moja lebdela
sledeći tragove nevidljivih linija života
kraj starih zidova sa likom prežutih filmova
oči su se žrtvovale suncu
nezajažljive oči što su sve pipale kao prsti
negde u tišini kraj sporoga ugla
kad vreme zadrema pod širinom lipa
a belo podne na gvozdenoj ogradi
izmami skrivene nerve kao svatovske čipke
lagano izranjaju likovi i usporeni pokreti
odvajaju ih od sopstvenih plavičastih senki
knjige što sam odstreljavao kao divljač
bez ikakva reda u vreme i nevreme za lovostaja kako mi koja dolazaše na dohvat ruke
behu moji zeleni ringlovi zanosa
i prvi svetovi strani
što su se kroz ulice i uglove prosecali
neobični ljudi nepoznate zemlje
ljubavi nesreće sjaj i zveket konja
raskošne kokoši drčne vojskovođe uporni
istraživači
diližanse borna kola jedrenjaci
sve se to muvalo nemo po slepoj ulici šetalo se
usred bela dana
ko beli vampiri ko otrovi beli
