CAMERA OBSCURA
na užarenoj pučini klasja ljulja se
slepi čun
kovčeg neobičan
nojevo jaje ili barka
prazna ljuska
zatvorena usta zamračene sobe
otvoreno oko
pod potiljkom vuna
nikla kao trava na mrtvoj koži
ostatak nedosanjanog sna visi
klateći se
o prekinutom gajtanu svetla
sporo kao šetalica sata
što uza zid puže
dok nad glavom Đurađ aždaju mrcivari
milim uz astalski čaršav
popnem ce pa spadnem
bez ičije pomoći
ne čuje se više zlokobno kakotanje
jedini zvuk koji ponekad dopre
sa zaslepljujuće pučine
razlomljen nevidljivim talasom
u sjajne zelene niti
ovamo u komoru mračnu
kroz pukotine srca
duga putovanja splavom ovčijih koža
kroz sparni jul
u snovplavu rasejane duše
kroz nepostojeće vreme laticom lahora nošen
napušteni gradovi vaskrsli brodovi prozirni
kitovi
lebde u slanom sjaju kao meduze
potopljeni kontinenti bude se u dubokom
plavetnilu
prolaze vojske u oklopima
na tenkovima na slonovima
sva moja nepostojeća braća
prolaze
neko vreme ih pratim
ali nastavljam sam
stižem u mesta izvan geografije
srećem ljude izvan istorije
svemu blizak i od svih udaljen
debelom pučinom
nevidljivom
u komori mračnoj
kovčegu detinjstva
gde razvijah slike zavijah rane
zatvaram oči otvaram srce
iz tame rađa se svetlo i obavija
sećanje
BELA ČIPKA
poslednja duž
pre smotavanja za đurđevo
već kasamo
iz kovilja pristižemo lenijama
sitnoplavim putovanjem na pepita
uja i ja u vencima od toponca i dikice
već kasamo
kola lete letnjim putem saonice
konji zveče rasklopljeni ko praporci
već kasamo
kraj muvari deteline kraj bostana
strašilo nam kljuca zrna
ispod dlana i tabana
već kasamo
maskirani od prašine
vampiri sred bela dana
u hurovoj dvokolici
već kasamo
već konjima bele čipke iz ustiju
pljuvačkom se umivamo
krajičkom košulje brišemo
jer stižemo već pred selo
već kasamao
MIRNI GOSTI
utrnuli smerno začuđeni
gosti sede na otvrdlim kolačima
od preklane
meškolje se skloni oproštaju
vozaju se ukrug
po apsecu
STARA MAŠINA
u plevari leži nema nepletena
u paperje i prašinu uvijena
niko ne zna odakle je čemu služi
ćuti kao čudna spora s drugog sveta
čeka suvu letnju kišu nedozvanu
kap kojom će iznenada nabujati
otkad znam je tamo spava nepredahno
sa kostima uglačanim zglobovima
nepomernim
sa nogu joj sivoplava krljušt spala
krila joj od tamne svile mesečine
stajao sam pred njom često nedomedno
zapljuskivan talasima crnih mora
zlatna pena kvasila mi žive noge
sitne školjke zujale mi oko kose
jedne noći od napukle mesečine
začuo sam čudan lepet bez pokreta
iz sna krenuh ka plevari na prstima
meko svetlo žuto kao stajska slama
širilo se otud kao miris dinja
stigoh videh da je krila rasklopila
jednog dana kad svi zaspe posle ručka
prenuće se i krenuti po avliji ispucaloj
kraj evedre nuz obore do čardaka ispod duda
puzaće i trzaće se seckaće i prevrtaće
